ИМА НЕКИ САТ У МЕНИ

Има неки сат у мени

ког видео никад нисам,

ни кад ради, ни кад стоји,

ал’ некако сигуран сам

сат у мени да постоји.

Има неки сат у мени

кога никад чуо нисам,

ни пре зоре, ни пре санка,

ал’ некако убеђен сам

да он ради без престанка.

Сказаљке на томе сату

нит сијају, нити зраче,

ал’ ми оне к’о путоказ

у животу много значе.

Има неки сат у мени

ког нит’ видим, нити чујем,

али који сваког дана

у свом бићу ослушкујем.

Има неки сат у мени

ког слободно могу звати

мој сат добри, мој сат стари,

јер по томе моме сату

у простору мерим време,

мерим људе, мерим ствари.

Од рођења па до смрти

сат ће овај да ме прати,

а ја чак и кад бих хтео

на поклон га не бих мог’о

ни рођеном сину дати,

јер ми га је при рођењу

завештала моја мати.

А кад смртни часак дође

сказаљке ће саме стати,

јер је само до тог трена

машиница мога сата

при рођењу навијена.

Кад се склопе очи моје

и душа се моја нађе

у простору великоме,

сказаљке ће одредити

пут и правац – у насеље –

Створитељу небескоме.

01.05.1998. године

 

 

 

 

Данијела Д. Карић

 

 

ЧИКА ТОМА

 

 

Чика Тома је човек који је био јако цењен, поштен, инте-лигентан, добар и стрпљив!

Мене је највише импресионирало и одушевљавало то што је он један од ретких људи које сам познавала који не носе сат, aкоји увек могу да процене колико је сати.

Његово редовно устајање у пет сати ујутру, да би бистре главе писао песме, говорило је о једном другом чика Томи, са дубоким емоцијама.

Неколико пута сам долазила у госте код чика Томе и тетка Сешке, и било ми је веома чудно што би ме чика Тома увек ис-питивао о мојој даљој породици, мојим прецима, ко се како зове, одакле је, кога се сећам, ко је коме род… Говорио би:

„Невероватно, толико је приправника прошло кроз моју канцеларију. Све сам одреда питао о њиховим породицама, нико ни за десетину није знао толико о својим коренима, својој широј породици и са мајчине и са очеве стране, као ти.” Једноставно, није веровао да све то знам, што је мени било симпатично и ни-како за дивљење, јер смо сви ми Карићи одрасли у таквој атмо-сфери у којој се неговао, и још увек се негује, контакт са свим члановима породице, и оним најдаљим рођацима, са обе стране. Кад би неко тих дана долазио код њих у посету, као чудо би им причао како знам своје корене и како је то лепо.

Чика Тома је био један бриљантан човек, простим речима – један прави, прави добрица. Остаће ми увек у најлепшем сећању.

 

(Из књиге Има неки сат у мени)