Комеморативни скуп поводом смрти професора Миодрага Радовића, одржан је 20. септембра 2018. године на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.20
У име Филозофског факултета и Oдсека за компаративну књижевност с теоријом књижевности, проф. др Бојана Пантовић, наследница проф. Радовића на Kатедри за компаративистику је отворила скуп уводним речима и минутом ћутања, након чега је представила говорнике.
Проф. др Драган Станић, председник Матице Српске и професор на Oдсеку за српску књижевност, говорио је о делу и личности свог професора, преносећи нам и лична искуства са њим. Проф. др Станић је, читајући коментар професора Радовића о Лази Костићу, успео да препозна осликавање професорове душе у опису којим велича Лазу Костића:
„Животни пут Миодрага Радовића може се описати, пре свега, као једна велика Одисеја. Какав му је био животни пут, таква му је била и духовна путања и теоријско – истраживачка еволуција – лутање и тражење. Најмање је то био праволинијски пут равномерног развоја, напротив, сав је у странпутицама, колебањима, узлетима и падовима, у залутима. Сам Радовић је себе, као теоретичара и истраживача најбоље насликао када је своју теоријско-истраживачку пустоловину упоредио са лутањима морепловца Одисеја, а своје срце са Пенелопом, која очекује повратак Одисеја. С ове три сложене реченице, чини ми се, да се веома тачно и верно осликава животна, интелектуална и књижевна судбина Миодрага Радовића. Те реченице, међутим, нисам написао ја, који ово говорим. Те реченице је написао онај о којем говоримо, али је Миодраг Радовић те речи исписао о песнику Лази Костићу, којег је истински волео, дубоко поштовао и заносно тумачио. У тим трима реченицама, ја сам само променио име оног о коме се говори, као што сам уместо речи песничке, ставио сложеницу теоријско-истраживачке, која стоји уз именицу еволуција и пустоловина. Мала измена, али велика промена значењског усмерења ових речи, које су савршено тачне када је о обојици, и о Лази Костићу и о Миодрагу Радовићу реч.“
О свом блиском пријатељству са професором Радовићем, говорио је проф. др Ненад Крстић, професор са Oдсека за романистику. Своје мисли и искуства и сву блискост коју су делили, професори су најчешће слагали у речи и мисли француског језика. И проф. др Крстић своју слику о професору Радовићу у многоме везује за Лазу Костића:
„А професор Радовић је у много чему био налик на Лазу Костића. Не растом и физичким изгледом, већ оним много дубљим, невидљивим људским особинама. Обојица су били људи енциклопедијског знања, сваки у свом времену, обојица су били велики борци за истину. Обојица су били истински родољуби и патриоте, али и велики поштоваоци западне културе. Савршен спој националног и грађанског, оног универзалног како само велики интелектуалци могу да буду. Али често и несхваћени.“
Љубав према високој мисли професора Радовића, иако се у пуноћи изражавала у његовој посвећености Лази Костићу, ширила се непрегледним дубинама наше, али и светске књижевности. Професор Радовић је цео свет спајао у себи.
О својим студентским данима и сазнању о смртном часу свога професора, говорио је и Борис Лијешевић, редитељ и доцент на Kатедри за интермедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду. Одани ученик Лијешевић је у свом срчаном говору са нама поделио и поруку професора, коју је као студент добио, о томе како да разуме свет:
„Разумјећемо га ако се вратимо Хомеру. А Хомер се чита стојећи и наглас, говорио је. Наглас, да бисмо осјетили хексаметар а стојећи, јер тако одајемо пошту, као на Литургији.“
Професор Радовић је својим приступом свагда умом стајао усправно, из поштовања према истини, мерећи сваку реч и мисао књиге и слушаоца.
Проф. др Павле Ботић, са Kатедре за компаративну књижевност, делећи своја сећања, говори о критеријуму професорових просуђивања: „Миодраг Радовић није искључиво вредновао ствари са становишта времености, него и са становишта вечности!“ Речи професора упоредио је са сољу и словом огњеним, које је у студентима изнова будило истинољубље.
Кристина Давидовић
секретар Фондације “Лаза Костић”