„Замерам му што се након тако величанствено одбрањеног доктората права, на латинском језику, више није бавио правима. То је највећа грешка Лазе Костића!“, речи су проф. Жике Бујуклића, на предавању у Карловачкој богословији, о маестрално одбрањеном докторату „О српском законодавству Стефана Душана Уроша“, на Краљевском универзитету у Пешти, 1. маја 1866.

Готово идентичне речи, изрекао је десет година раније, 2. октобра 2014. године, у Градској библиотеци Новог Сада, еминентни шекспиролог, професор Вујадин Милановић, на промоцији своје књиге „Лаза Костић, преводилац и критичар Шекспира“: „Највећа грешка Лазе Костића, нешто што не могу да му опростим, је што се није озбиљније бавио Шекспиром. Његово непресушно знање, поготово оригинални и дубоки увиди у ликове великог Вилија, задивљујући су. Да је хтео, истински је могао постати највећи стручњак за Шекспира не само на Балкану, него и у Европи!“

Колико су ове две највеће замерке у ствари највећи комплименти великану Лази Костићу!

У свему чега би се дотакао, био је бриљантан. Великан.