Текст Марине Милић Радовић поводом испраћаја 20. децембра 2025.

Ништа се не догађа случајно у животу и све је од Господа одређено.
Није стога чудно што смо Жарета Живановића испратили 20. децембра, на дан Св. Амвросија, епископа Милана, на кога је, још када је у колевци био, слетео рој пчела, излио у његова уста мед и одлетео.

Ко је био Жарко Живановић?
Видимо већ из поруке коју је послала наша истакнута уметница, академик Александра
Вребалов. Само два пута је била у Музеју Живановић и још пар пута видела Жарка на културним догађајима. Па опет, и то је било довољно, да јуче пошаље ову поруку: „Драга моја, сазнала сам за Жарка. Огроман губитак. Хвала ти много што си нас упознала, заволела сам га за то кратко време које смо имали“.
Друга један дама, која је нашег Жарка знала дуги низ година, госпођа Биљана Пушкар, пише: „Јако ми је жао што нам је отишао још један прави и одани пријатељ Фондације,
човек великог знања и великих снова, човек који је познавао историју и радио за будућност наше деце, Сремских Карловаца и Србије“.

А ја, након Борковог позива да припремим пар речи о његовом оцу Жарету, прво што ми је пало на памет је изрека да је „nomen est omen“.
Заиста је у том човеку било ЖАРА и ЖИВОТА. Имао је жара и љубави према култури, култури сећања; и оживљавао је увек сусрете са великим људима, вредним књигама, изузетним концертима, оживљавао их је у свом музеју. Није презао ни од куповине полу- концертног клавира, јер у његовом срцу Музеј Живановић није био само место за
дегустацију меда и вина, него је увек било место одржавања у животу др Јована Живановића и високе културе.

Заједно смо сањали да уприличимо рођендански концерт на Св. Матеја, у част њему и Матији Бећковићу, са којим дели датум рођења, тај 29. новембар. Но, како је нашем великом песнику рођендан традиционално одржаван у његовом Ваљеву, уприличили смо прошле године диван догађај само Жарку, у Музеју Живановић. Било је то на саму
неверицу, а огромну радост слављеника, који се чудом чудио чиме је заслужио дуо Флоријана и Андреја Балажа да му свира за рођендан. А да је којим случајем Бећковић имао прилике да каже нешто о Жарку, сигурно би онако сажето за њега рекао: „Ж“ и „жирафа“ – јер је Ж слово које „ни Руси немају, а жирафа ногама стоји на земљи, али толико дугачког врата, да главом пробија небеса“.

Жаретова мисија је била одржавање пламена др Јована Живановића.
Чини ми се да се он свако jутро из кревета дизао са једним главним циљем – да буде достојан свог прадеде, др Јована Живановића, достојан презимена које је са страхопоштовањем носио. Разапет између неговања културе и одржавања економије, покушавао је на само њему својствен начин да избалансира обоје. Тако је Борку, још давно, дао инструкције да Фондацији увек даје попуст и „не зарађује на култури“, а мене би, када бих долазила по вино и мед, увек терао код „правог газде“ да од њега купим Живановић продукте. „Немојте са мном трговати, идите код Борка“, говорио би ми. А онда, када бих силазила са купљеним вином и медом, џентлменски би ми помогао да их ставим у кола и знао да извади из џепа донацију Фонду „да помогне културу“, како је говорио.
Сви ми који верујемо у пчелу, као знак и „Јеванђеље природе“, знамо да је Жаретова душа жива. Ја дубоко верујем да ће она увек бити у Музеју Живановић, али не сама, него са душом Јована Живановића. И да Жаре свом прадеди сада са поносом говори: “Видиш ли ти ово? Ипак нисам узалуд живео, зар не? Успео сам да одржим сећање на тебе и твоје заслуге. А сада обојица знамо да ће и Борко и Ана и Јелена и остали чланови породице одржавати твој пламен и наставиће оно што си ти започео“.
СЛАВА МУ!