Обележавање 30 година Фондације „Лаза Костић“, 180 година од рођења песника и 100 година од смрти војводе Мишића и краља Петра Првог

„Оружај се! Брани се! Не дај се!“

(Лаза Костић, Српска независност, 30. септембар 1881.)

У години када прославља 30 година рада, Фондација „Лаза Костић“ је за своју славу Света три јерарха, дан рођења песника, креирала необичан „укрштени“ програм, а по узору на великог интелектуалца, песника, философа, полиглоту, драмског писца, критичара и новинара чије име носи. Како је творац  Santa Maria della Salute и  утемељивач Шекспировог дела код нас сматрао да је „укрштај најмоћнији принцип универзума“, Фондација је уз обележавање 180 година од рођења песника  укрстила  програме у сећање на Живојина Мишића и краља Петра Првог,  поводом 100 година од њихове смрти. То је и разлог за избор мота целе јубиларне године, „Оружај се! Брани се! Не дај се!“, према наслову чланка Лазе Костића, објављеног у Српској  независности 30. септембра 1881. године, када је Костић – новинар, постао први председник Удружења новинара Србије.

Стога, није чудно што је  за почасног госта славе ове године позван  потпуковник ВС Манојле Мићовић, добитник Златне плакете „Живојин Мишић“ 2020. године.

Обраћајући се еминентним званицама у Свечаној сали Матице српске, њеном председнику проф. др Драгану Станићу, Драгану Којићу, председнику Фондације и оснивачима пијанисткињи, проф. Марини Милић Радовић,  др Невени Словић и куму славе Срђану Огризовићу, јединој публици која је због ковид 19 ограничења била присутна у Свечаној сали најстарије културне, научне и уметничке иснституције у Срба, потпуковник Мићовић је између осталог, истакао:

„Данашњица као и до сада тражи сталну доградњу и учвршћивање темеља Мишићевом снагом и мислима, данас као и увек, како Мишић рече треба да знамо да „повлачење није опција, и да нам спаса нема, али пропасти нећемо“.

Какве ћемо стубове доградити и какву ћемо земљу потомству оставити, да ли ће се и даље поносно звати Србија, зависи од онога како будемо радили у овом тренутку. У години у којој обележавамо 180 година од рођења Лазе Костића, и 100 година од смрти војводе Мишића и краља Петра Првог, знамо правац кога се треба држати, да би некад сутра смели стати пред војводу и песника. Потрудимо се, а Ви и удружења попут вашег нам то сугеришете, да знањем и традицијом заслужимо да се сврстамо међу стубове који ће нас чувати, те да се удостојимо да и нас неко у времену које долази, по добру помене“.

Посвећена неговању памћења и традиције у новим генерацијама,  Фондација је овог пута у музичком делу укрстила групу Благодар, Бранислава Бубала са три ћерке, Анастазијом, Ирином и Анђелином, чији је предак, Данило Бањанин, био велики ктитор Матице српске. Породична група Благодар извела је песму „Два се тића побратила“ на текст Лазе Костића и музику Аксентија Максимовића, „Тамо далеко“ и „Цар Лазар“ за коју је и текст и музику написао Бранислав Бубало, успешни пословни човек који се одрекао каријере менаџера Мајкрософта у Америци, да би  децу подизао у земљи, матици.

Још један од посвећених добротвора Матице српске, за којим је спуштена застава на пола копља када је отишао са овог света у виши, а такође и први и до последњег даха истрајни добротвор Фондације, Томислав Милић, саткао је 2002. године славску песму за најмлађе и послао је у Лондон, тадашње седиште Фондације. А у њу уткао мудрост, речитост и храброст, како би се три врлине, три свеца запечатиле у срцима деце Фондације и у матици и у дијаспори. И као што се 1864. године Матица српска преселила из Пеште у Нови Сад, тако се и Фондација, основана 1991. у Лондону, 2016. преко Београда, доселила у „српску Атину“. И сваке године, где год славу славили, било то у Лондону, Београду, Ковиљу или Новом Саду, славску песму традиционално изведу најмлађа деца. Ове године то су била деца Сомбора,  Мали појци светог Ђорђа под управом професора Владимира Ђурковића; Сомбора – града који је дао уточиште, дом и разумевање Лази Костићу; Сомбора – у којем је и сахрањен.

Проф. Станић нас је још једном подсетио да је Лаза Костић ушао у сам врх светског песништва, те као таквог, славити и показивати везе његове са домаћом традицијом и светским токовима, спада у ред божанствених задатака којима је Фондација кренула у сусрет.

Господин Зоран Колунџија је у име Издавачке куће Прометеј уваженом госту поклонио књигу „МОЈЕ УСПОМЕНЕ Живојин Мишић“ из едиције Војводе, док је кума славе, Сомборка, госпођа Сузана Огризовић, у башти Прометеја поклонила уникатни стринг арт портрет војводе Мишића, рад младе уметнице из Сомбора, Миљане Капетан.

Са симболичном пушком у руци на чијем је бајонету био залепљен дупли портрет Лаза и Вил који су метафора истрајности у борби за духовно уздизање и васпитавање младих,  за уметност и језик којим изражавамо интелектуалне и емоционалне  спознаје, за поштовање своје традиције и културе, гости из Сомбора, Београда, Ваљева и Новог Сада прошетали су „Лазиним стазама новосадским“, како је назван туристички обилазак у 30 тачака за  30 година, са водичким дуом – проф. Марином Милић Радовић и др Зораном Максимовићем.

На крају, преносимо и честитку протојереја ставрофора о. Милуна Костића, пароха цркве у Лондону у пензији:

Лазини амбасадори су баш амбасадори у правом смислу те речи у овом савременом свету у коме се многе светиње газе а породични живот слаби. Фондација ће  са овом дивном децом постићи боље резултате наго са одраслима. Хвала вам што им подижете дух и храброст и што их учите врлинама и духовном и националним. Нека  вам је Бог у свему на помоћи.