На Шекспиров дан, на гробљу Лешће у Београду, испраћена Љубица Цвијан

Фондација „Лаза Костић”

На Шекспиров дан, на гробљу Лешће у Београду, испраћена Љубица Цвијан

Коњички клуб Петрас, са Савком Гојковић, председницом Кола српских сестара, и децом

Предивним Божјим Промислом Љубица Цвијан, дугогодишњи члан Фондације, испраћена је на гробљу Лешће у Београду на Дан Вилијема Шекспира, у петак 23. априла.

Годинама је наша верна сарадница Шекспиров Дан, 23. април, када је велики Вил рођен у овом свету и рођен у вечности, проводила у акцијама са децом. Приближавала им је радосно највећег светског драматичара, као и Лазу Костића који је за тај дан написао Оду Шекспиру и поставио култ највећег светског драматичара у нашој земљи.

Са сцене овог живота Љубица је испраћена силним букетима, венцима, цветним сузама пријатеља из Стокхолма, Београда и Лондона. На многим је било исписано „са љубављу и хвала.“ Опраштајући се пред скупом, Марина Милић Радовић, оснивач и управитељ Фондације, између осталог је рекла:

Живот је позорница

На којој се душа показује

Каква је у ствари.

Ове речи светог владике Николаја Велимировића непрестано ми навиру у срцу молећи се и мислећи о Љубици која нас је све овде окупила. Љубица је била значајна у нашим животима, иначе не бисмо били овде да је испратимо. За мене лично а и за многу децу и родитеље из Фондације „Лаза Костић“ Љубица је била и остала – добра вила, још од Лондона, 1992. где сам је упознала, и где сам постала сведок њене невероватне енергије и упорности, које су одувек произилазиле из њене непобитне вере и непресушне љубави.

У делегацији са виолинистњкињом Марином Јашвили , Марином Милић Радовић код Секретара за културу града Новог Сада

Скоро тридесет година, са огромном жртвом и живом љубављу за све нас и за сваки посао којим би нам помагала, била је у првим редовима оданих сарадника Фондације: у Лондону, Београду, Новом Саду, Котору, Ковиљу, од Олимпијског комитета до Коларца, од Коњичког клуба до Народног позоришта.

Дубину и величину нечије љубави видимо по жртви коју је спремна да поднесе.

Наша Љубица је одувек била наша добра вила, и то не само у дечијим програмима, већ и у свакодневном животу. Увек је друге стављала испред себе. Увек спремна да прећути неправду, само да би мир са људима сачувала. Давала би и давала и од себе откидала, да би другог усрећила и љубав му пружила.

Истинска анђеоска душа. Не би било погрешно ни да се звала Анђа или Анђелија.

Није њено име случајно ЉУБА – ЉУБИЦА. Она је љубав и у свом имену као печат носила, али га је животом оправдала и потврдила.“