Др Порфирије, Епископ јегарски,
Браћо и сестре,
сабрали смо се да прережемо колач и да се Богу помолимо поводом празника Св. Три Јерарха, празника који је истовремено и слава друштва Лаза Костић, које се труди да промовише дело и лик Лазе Костића. Он није обичан човек. Он је човек из нашега рода, али неко ко је имао необичан таленат, велики дар, велику ерудицију, дипломатске способности и многе друге таленте, које је на најбољи могући начин оно што му је Бог дао однеговао, тако да се он сам афирмише и представи и развије, а у исто време, буде истински представник нашега рода, и пре свега изван наших граница.
Он је, наравно и изнад свега, био песник, уметник, а то значи неуобичајен човек.Уметници јесу људи свога времена али имају и један дар више него други људи. Јер уметници бележе све оно што је у њиховој непосредној близини, али они нису пуки фотографи, нису неко ко бележи само оно што се дешава пред њиховим очима; управо ту се састоји тај њихов дар и таленат. Они, констатујући реалност онаквом каква она јестеа она по правилу никада није савршена, и никада није довољно добра. Они покушавају да изнађу пут, изнађу могућност и начин да такву реалност учине бољом. Другим речима, они иако јесу у хоризонтали и живе у хоризонтали, непрестано чезну за вертикалом. Читаво стваралаштво Лазе Костића, све оно што он јесте и што је чинио, а нарочито његова поезија, носе у себи и димензију историчности али истовремено и упућују кроз вертикалу на метафизику. Он је непрестано чезнуо за вертикалом, за оностраном потком и темељем свога постојања; чезнуо је за Истином. Једном речју, он је чезнуо за Богом. Ја сам сигуран, а то и његова биографија показује, да Га је он нашао. Нашавши Га, још више је трагао за Њим. Знајући да смисао и пуноћа живота не може да се оствари овде, у оквирима историје, знајући да смисао ни не постоји овде, он га је очекивао и готово пророчки сагледавао као тајну будућег века, као тајну Царства небеског. Зато данас, када славимо Св. Три Јерарха у контексту овог удружења, молећи се за покој душе Лазине, добро је и треба, колико је то сваком од нас могуће, по мери дара свога, да чврсто будемо приковани за овај живот и овај свет, да се угледамо на њега да бисмо кроз њега и у њему пронашли Вечност. Честитамо славу удружења и молимо се Богу да буде што је могуће успешније и ефикасније да Лазина вредност и величина допре до најдаљих граница света; да кроз његово име сигурно да и ми проналазимо себе и неки мали камичак.
Нека је срећна слава и живели на много година.
Презвитер др Оливер Суботић
ЛАЗА КОСТИЋ И ВЕРА
Беседа одржана у Ковиљу на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2013. г.
Ваше Преосвештенство, часни оци, поштовани чланови фонда „Лаза Костић“, браћо и сестре, даме и господо, Христос Воскресе!
Говорити о вери било ког човека, а особито човека какав је био Лаза Костић, је прилично незахвално из једног основног разлога: вера је нешто што је домен срца. На речима може бити једно, а у срцу друго, било да је то огањ или хладноћа према Господу. Или, ако ћемо по речима Светог Писма, ко ће знати шта је у човеку осим духа човечијега који је у њему (в. 1Кор 2, 11). Због тога ми најчешће не можемо поуздано знати каква је нечија вера. Но, по речима једног великог светитеља Православне Цркве, ако већ не можемо попити целу реку, нико нас не може спречити да испијемо чашу воде из ње, па у истом смислу, иако не можемо завирити у срце Лазе Костића, бар можемо навести неке објективне чињенице које се тичу исповедања његове вере.
Тројака је ово тема. На првом месту треба рећи нешто о Лазиној богослужбеној припадности Цркви и односу према њој. Ми поуздано знамо да је Лаза Костић рођен у једној патријархалној и побожној породици која се Богу молила, постила и причешћивала. Поуздано знамо и то да је имао добар однос са свештенством и присан однос са неким православним манастирима и светињама, посебно са манастиром Крушедолом и Раваницом. Те ствари нису под знаком питања. Такође знамо да у предсмртном лекарском извештају стоји да је код њега нађен својеврсни православни молитвеник, Сан Мајке Божије. Са друге стране, знамо и то да је итекако умео да упути критике на рачун свештенства упоредо са његовом наклоњеношћу Цркви, што говори о његовом слободном ставу.
На другом степенику ове теме имамо нешто сложенији задатак. Наиме, вера без дела је мртва, како каже Свето Писмо (Јак 2, 20). Морамо стога узети у обзир начин живота човека да би дошли до закључка о његовој вери. Када је реч о оним делима која није могуће сакрити, код Лазе Костића постоји нешто што је његова темељна одлика, а то је да себе није штедео због свог српског народа и да је много тога ризиковао, чак и сам живот, да би се изборио за слободу свога рода. А то је ништа друго до жртва за свог ближњег као најплеменитији хришћански мотив.
Најкомплекснији задатак, међутим, је како проценити веру у Лазином стваралаштву које je доста богато и широко. Ту не можемо наићи на нешто што би, геометријским речником речено, била усмерена полуправа, већ примећујемо више некакву синусоиду која ипак има тенденцију да иде ка једној тачки. Није спорно да у целој поезији Лазе Костића провејавају хришћански мотиви и метафоре које су везане за Свето Писмо, али их он употребљава на различите начине. Па тако, примера ради, у његовој познатој песми Самсон и Делила он користи познату библијску причу тако што мења чак и називе библијских личности (Делила уместо Далила), као и причу саму, дајући својој песничкој слободи и стваралачкој машти могућност обраде. Са друге стране, примећујемо поготово у његовом најранијем периоду стваралаштва да је он велики Боготражитељ, да се мучи разним питањима, да га занима ко је Тај Бог Живи и Истинити. Он га тражи целим својим бићем, али понекад у свом изразу наводи нешто што није ортодоксија. Примера ради, у његовоме Ропскоме свету налазимо описе Бога онако како Га је он као младић доживљавао и проживљавао и примећујемо велики утицај античке књижевности и старогрчких филозофа. Међутим, његово даље стваралаштво показује нешто друго. Узмимо, рецимо, Певачку `имну Јовану Дамаскину: ту већ видимо корак напред, примећујемо да Лаза пише о Богу као Сведржитељу, мада опет са утицајем грчке философије. У Спомену на Руварца примећујемо он се рве са рационалистичким струјама које су у то време биле доминантне у Европи и пита се да ли је Ренан у праву у погледу хришћанства, али не даје одговор и оставља питање отвореним. И тако даље и тако редом, све време код Лазе мисао иде као каква синусоида, горе-доле, али синусоида која има тенденцију пригушивања и хватања једне стабилне мисли која би била укорењена у хришћанству. А то се види тек на врхунцу његовог стваралаштва.
Наиме, ако желимо да нађемо његов истински израз у погледу хришћанства, онда морамо пронаћи најбољу песму, и то песму која је религијског карактера и која је настала у зениту његовог стваралаштва. А такву песму итекако имамо: то је чувена SantaMariadellaSalute. У њој је Лаза најзрелији и као човек и као песник и показује да се сусрео са Господом Христом. Та песма је свакако настала и због околности његовога живота, пре свега због трагичне смрти Ленкине, али свакако и због покајања које је он доживљавао, будући свестан да није био у праву у свом Есеју о Илијади када је говорио о пресветој Богородици. Додуше ту је он пре свега критиковао римокатоличко поимање и њихов култ Пресвете Богородице, али у неколико места jeучинио и нешто што би била критика и православног поимања Мајке Божије. У овој песми он је пре свега покајник и пада покајнички „пред скуте“ мајке Божије, исповеда се и од свег срца говори како је целог свог живота имао борбе, падове, сагрешења. Исповеда се Мајци Божијој и тражи од Ње опроштај, говорећи SantaMariadellaSalute, башкао у песми Дужде се жени, али овог пута са великим поштовањем, а не цинизмом. Признаје Марију за Богородицу, а самим тим и Господа Исуса Христа за Оваплоћенога Бога Логоса. Свакако, и у овој песми можемо одраз његове песничке слободе, поготово у опису Раја, где га он доживљаава на један крајње субјективан начин, али она пре свега открива један покајнички лик, живи хришћански лик једнога човека, који у свим својим дубинама осећа Истину Јеванђеља Христовога и Истину Православља.
Да би наша тема била комплетна, није довољно само да говоримо о вери некога човека у Бога јер по речима једног нашег великог теолога, не само да човек верује у Бога, него и Бог на одређени начин верује у човека, тачније има велико поверење у човека. То је тако од постања света и остало је до дана данашњега. Поновимо то још једном: нећемо знати до Страшног суда ни ко смо ми, ни ко је био Лаза Костић пред Богом и тек тада ће нам бити откривене тајне срца, но и сада нам Господ кроз неки знамен дарује да мало завиримо у неке тајне. Тако и Лаза Костић као да је даном свог рођења знаменован, будући да је рођен на празник Света Три Јерарха. Подсетимо се да је тај празник установљен у једанаестом веку зато што су се хришћани спорили међусобно ко је највећи од три чувена епископа: Василије Велики, Јован Златоуст или Григорије Богослов. И онда су ти светитељи, јавећи се у сну једном благочестивом епископу, открили да међу њима нема разлике у части пред Господом, да су једнаки у Христу и да народ треба подједнако да их слави.
Како су ова света три Јерарха знаменовали животу Лазе Костића? Опет, тројако. На првом месту, као што су они били заиста највећи богослови и међу највећим пастирима цркве Христове, тако је и Лаза Костић у ономе у чему се бавио, а првенствено је био песник, заиста био великан српске књижевности и у свом признању је достигао велике висине. Друго, када је реч о талентима, своје познавање световних наука, свој полиглотски дар, али и своју храброст је имао по примеру Василија Великог, красноречивост и дар беседништва имао је слично св. Јовану Златоусту, а бриљантан стил писања св. Григорију Богослову. И треће, као што су ова три светитеља показала да не треба да буде расправе о томе ко је већи, већ да су они заједно највећи и велики пред Богом у погледу части Царства небескога, тако не треба да постоје спорења дали је Лаза Костић већи од овог или оног великог песника, већ је довољно рећи да је међу највећима. Као такав, заједно са свим осталим представницима наше културе на које је утицао и који су на њега утицали, он је заиста човек и песник у пуноћи.
На крају ове беседе желео бих кажем да је најупечатљивије заправо оно што је владика Порфирије у својој беседи истакао, а то је да је Лаза Костић човек који је неуморно умножавао своје таланте. Стога и ми, уколико желимо да будемо на висини задатка који нам је дала историја у овоме тешкоме тренутку и да нас наш род запамти по добру, а да будемо пре свега у памћењу Господа Бога по добру, и ми смо дужни да на примеру нашег брата у Господу Лазе, коме је вечнаја памјат, умножавамо своје таланте, своје дарове, на корист наше Цркве и нашега рода.