„Унели сте дах свежине и оригиналности у нашу малу вуковску породицу. Хвала Вам на томе“, реакција др Бошка Сувајџића, председника Скупштине Вукове задужбине, на прве клавирске звуке који су се проломили Вуковом задужбином 1. јула, када су се присутни сетили лика и дела Дејана Медаковића (Загреб, 7. јули 1922 – Београд, 1. јули 2008). 

Издавачка кућа Прометеј, која је од Медаковићевог одласка 2008. године објавила 39 књига, сваког јула организује сећање на великана и представља најновије књиге из импозантног опуса великана, које је у току године објавила. Ове године је изабрала Вукову задужбину, у којој је представила најновија издања: Срби у Бечу, Срби у Загребу, Манастир Савина, Полемике, одговори, интервјуи, изјаве. Уз др Бошка Сувајџића, Славка Вејиновића, управитеља Вукове задужбине, Дејановог сина Павла Медаковића, диригента и Зорана Колунџију, издавачка кућа Прометеј позвала је овог пута и Марину Милић Радовић, пијанисткињу, која је у сарадњи са Фондацијом „Лаза Костић“ уприличила необично музичко сећање, остваривши некадашњи сан самог Дејана, да се у том простору проламају звуци клавира, који је толико волео.

Интелектуални горостас импозантног дела, имао је и ретку особину да подржи младе снаге у њиховим стремљењима у представљању српске културе свету. Као Генерални секретар САНУ, 1990. године, посебно се заложио за снове младе пијанисткиње Марине Милић, за оснивање Фондације „Лаза Костић“ у Лондону.

Године 1999, уважавајући Маринино пласирање читанке Даница у престоници Велике Британије, којим је прикупила на десетине пренумераната за вредно штиво у очувању српских корена у дијаспори, Медаковић је лично уручио Захвалницу Вукове задужбине младој пијанисткињи.

У знак захвалности, а сећајући се снова Дејана Медаковића, и његових маштања о концертима у прелепој згради Вукове задужбине, пијанисткиња је креирала јединствен МУЗИЧКИ УКРШТАЈ на дивљење великана и књижевне и музичке сцене: „Ремек-дело! Никада нисам тако нешто чуо!“ (академик Матија Бећковић); „Пијанисткиња је начинила дивно концертно чудо и на делу показала шта све може учинити Костићево омиљено начело укрштаја“ (Драган Станић); „Савршено уклопљен наратив музичког и драмског“ (Александра Вребалов); „Ауторским делом за дивљење побија основни принцип спајања музике и речи!“ (Душан Михалек, музиколог) „Под знаком највишег нивоа инспирације“ (Немања Совтић, музиколог).

Кроз Шопенову Полонезу и Прелудијум, тог дана оживљено је и сећање на академикову супругу, пијанисткињу Веру, школовану у Шопеновом Паризу, а  кроз Две игре Василија Мокрањца пијанисткиња се  музички дотакла и 40-годишњице одласка композитора кога је Медаковић уважавао, о којем износи дирљива запажања у својим Данима, Сећањима; необичне речи укрштене са музиком инспирисаном српским фолклором, подстицале су у овом укрштају  разумевање и за Костићево и Медаковићево залагање за очување старих, српских речи, „пониклих из Вуковог речника“ (Лаза Костић). Уз Greensleeves постало је јасније шта је то Дејан Медаковић визионарски препознао као „замисао од велике користи за нашу културу и уметност“.

ОСВЕЖЕЊЕ НА 40 СТЕПЕНИ
„У препуној сали на скоро 40 степени, задивљујуће је да су сви остали до краја програма“, запазио је Зоран Колунџија, срећан што је његов концепт освежавајућег сећања привукао толико нове публике у Вукову задужбину.

УКРШТАЈ – НОВО УМЕТНИЧКО ДЕЛО
„Ово је сасвим ново уметничко дело, на до сада невиђен начин спој музике и речи, историјских чињеница и уметности, спој концерта али и предавања.

Спој „неспојивог“: историје и уметности; интимних доживљаја и конкретних чињеница; атракције позоришне сцене и достојанство величанствене зграде у којој је смештена Вукова задужбина; да се звуци проламају у тренутку, али да смо у сваком моменту свесни векова иза нас, 1864. године када се Вук преселио у вечност, а Шекспир доселио у Нови Сад и на Балкан; да осећамо присуство Дејана Медаковића, али и његове супруге, пијанисткиње Вере, школоване у Шопеновом Паризу; да се звуци проламају холом и ударајући у мермер досежу до свих њих који нас чекају тамо где су сада“.

„МИ СМО ПРАХ. У ПРАХ ОДЛАЗИМО. ОСТАЈЕ ОНО ШТО СМО УСАДИЛИ У МЛАДЕ НАРАШТАЈЕ“ (Дејан Медаковић)
По угледу на самог Медаковића, који се свесрдно залагао да подржи младе и да им укаже на важност неговања својих корена, очувања своје културе и традиције, Марина Милић Радовић, некада је у Задужбину довела Браниславу и Јелену (на слици са Медаковићем 2006.). У понедељак су ту били и са Вуковом задужбином се упознали Теодора, Давид, Илија, Михајло…

1864 година на Шекспир хаљини – 160 година од доласка Шекспира на Балкан и одласка Вука са овог света
Након Лаза Костић хаљине на којој су доминириали прелеп Лазин својеручни потпис и укрштај супротности, исказан у црно-белим комбинацијама, Марина је „Шекспиров блок“ извела у Шекспир хаљини са исписаним бројевима 1864 – годином када се Шекспир, захваљујући Лази, поводом тристагодишњице бардовог рођења, доселио у Нови Сад и Балкан. Те су исте године се Вук Караџић преселио у вечност, те су укрштај и веза између Лазе (који је свакодневно користио Вуков речник и знао га напамет), Вука и Шекспира, симболично повезани бројем 1864.

Фотограф у Вуковој задужбини: МИЛАНА МИЛОВАНОВ, СТУДЕНТ АУНС, ЛАЗИН АМБАСАДОР